Soja potiče iz Kine, oko 3000 godina pre nove ere. Sve do 18. veka uzgajala se većinom u Kini, Koreji i Japanu. Pretpostavlja se da ju je Bendžamin Frenklin doneo u Ameriku. Nakon toga uzgoj soje proširio se po celom svetu, te je u današnje vreme vodeća uljna kultura.
Različite sorte soje rastu u zavisnosti od mnogih uslova. Biljka može dostići visinu od 20 cm do čak dva metra. Kako visina biljke tako i seme i mahuna soje mogu da budu različite veličine i boje – crne, zelene, smeđe, žute, plave ili šarene.
U komercijalnoj proizvodnji visina biljke je od 80 do 120 cm. Plod je mahuna koja sadrži pet zrna. Koren soje je jednako dubok koliko je biljka visoka. Bakterija Bradyrhizobium Japonicum živi u simbiozi sa biljkom, hrani se ugljenim hidratima sa korena a zauzvrat snabdeva biljku azotom. Pre setve soje, neophodno je “zaraziti” zemlju ovom bakterijom.
Duboko zemljište bogato humusom je najbolje za rast soje. Razvoj i prinos zavise u velikoj meri od količine svetla i vlage.
Sorte soje se dele na trinaest grupa prema fotoperiodskoj reakciji i dužini vegetacionog perioda. Dobra sorta je ona koja je otporna na sušu, poleganje i bolesti, i daje dobar prinos.
Zrna soje su bogata uljima i belančevinama. Imaju široku upotrebu u ishrani ljudi i životinja. Kao bogat izvor belančevina često se koristi u zamenu za meso, zbog visoke energetske vrednosti.
Takođe se koristi u proizvodnji sira, mleka, viršli, poslastica. U ishrani životinja koristi se kao zelena masa, silaža i seno.
